Да би се схватила количина монструозности једног организованог подухвата, који српском народу ставља на терет квалификацију геноцида, а Републику Српску излаже и чак захтијева да буде проглашена као геноцидна држава, са тенденцијом утапања у унитарну БиХ, морају да се схвате геополитичке прилике и сфере утицаја појединих држава са империјалним тежњама које постоје и данас, као и да се:
- дефинишу – помоћу родног појма и специфичних разлика, те
- детерминишу – природним законима (узрочно-послиједичном везом) издајничке гарнитуре у оквиру сопственог народа, односно гарнитуре које се етикетирају као Срби или као Српске, а у ствари то заиста нису!
Падом Берлинског зида 1989. године престаје да постоји и завршава се доба СССР, односно започиње чистка Руског комунизма који је у великој мјери допринио формирању Новог Свијетског поретка уједињењем двије Њемачке, а 1993. године долази до формирања Европске уније, уговором у Мастрихту, и то спајањем Европске заједнице за угаљ и челик, Европске заједнице за атомску енергију и Европске економске заједнице, да би Лисабонским споразумом 2009. године дошло до тоталног гашења Европске заједнице за угаљ и челик. Овакав слијед догађаја је од кључне важности јер је одредио нову заједницу народа у чији савез су могле ући државе у пуном смислу те ријечи са својим границама, а комунистичка Југославија се у такав нови свијет није уклапала.
У тадашњој комунистичкој Југославији Срби, као и представници српског народа, нису имали право гласа, православна вјера је забрањивана и били су дискредитовани, са конфискованом имовином и лишени свих грађанских права. Српска војска је проглашена губитничком, издајничком, колаборационистичком, коалиционом и геноцидном, а злочини над Србима нису ни разматрани. Управо два мјеста посебно обиљежавају страдање Срба: систем логора у Јасеновцу – у коме су убијани Срби, Јевреји и Роми (преко 700 хиљада), међу којима је логор за дјецу (од 42 хиљаде убијено је 24 хиљаде), који никада није проглашен геноцидом, иако су постојала свједочанства, филмови, изјаве живих свједока, као и истраживања центра Симон Визентал који је оформљен зарад Холокауста извршеног над Јеврејима током Другог свјетског рата; као и покољ од стране хрватских усташа – Црне Легије, муслиманске милиције и комуниста на простору Источне Босне, од Сарајева до Вишеграда – преко 8000 хиљада убијених жена, дјеце и стараца.
Таква Југославија се није бавила питањем српског народа, него је на уштрб истог стварала нове нације: Муслимане 1974. који су до тада били вјероисповијест, Македонце, Шиптаре, као и Југословене. Чак се бавила и оформила данашње границе које су биле Авнојевске, те је тиме српске територије и етнички простор дала Хрватима и Муслиманима.
Посебан догађај који осликава уништење српског народа је Осма сједница Савеза комуниста Србије, односно Комунистичке партије која се одиграла 23. и 24. септембра 1987. године, на којој су комунисти направили двије струје и вијешто се служили именом Србија да би се српски народ окарактерисао као реметилачки фактор – сукоб Милошевић – Стамболић. Ту су заступани комунистичко-бољшевички ставови у пленумским формама и изражавана припадност СССР-у. Заступана је руска политика – а ЕУ укида комунизам, а не српска национална, идентично као данас.
Муслимански прваци доносе Исламску декларацију коју заступа Алија Изетбеговић. Једини програм је исламизација муслимана и муслиманских народа, што значи стварање исламске државе у срцу Европе. Касније то постаје документ за стварање калифата и Исламске државе на Блиском истоку, све до појаве Ал-Каиде, док Хрвати организују МАСПОК 1974. године са усташком емиграцијом, и вијешто избјегавају одговорност за геноцид који нико не спомиње…
Српски народ искључиво егзистира у емиграцији, док на сопственој територији нема никаква права. Срби нису комунисти. Донекле смо успјели да дефинишемо непријатеље српског народа: комунисте, исламисте и усташе – ватиканску војску, свето тројство у борби против православне вјере и српског народа!!!
Формирање нових држава по уставу СФРЈ из 1974. године, да би се заокружила ЕУ, долазе чак и у ратним условима, али у форми Авнојевских граница. До дан данас, једини народ који нема државу су Срби. Убиством српског свата у Сарајеву почиње вјерски рат у БиХ између католика, православаца и ислама.
Настала је Република Српска коју је српски народ прогласио на Палама 9. јануара 1992. године, из страха од геноцида, под пуним називом Република Српска Босна и Херцеговина, да би српска територија стекла међународно признање Дејтонским споразумом 1995. са свим елементима које посједује једна држава.
Сребреница се налази на територији Републике Српске као демилитаризована зона, односно енклава која је потписана 8. маја 1993. године од стране генерала Ратка Младића, Сефера Халиловића и посредника Филипа Мориона као команданта међународних снага.
До стварања енклаве дошло је због издаје комунистичког руководства СРЈ – на састанку који је одржан на Тари, у саставу: ген. Ратко Младић, Франко Симатовић, Панић, начелник Генералштаба ВЈ, Ојданић – Ужички корпус, специјалне јединице МУП-а, Црвене беретке, те 63, 68, 72 јединице ВЈ. Младић је био позван да се наводно организује операција „Удар“ и како ће наводним заједничким дјеловањем да се спријечи груписање муслимана у Подрињу. Не само да није спријечено него је потпомогнуто стварање енклаве Сребреница.
Иначе, Сребреница је сједиште Архиепископије и Митрополије, основане 1232. године, и то 13 година после стицања аутокефалности православне цркве, гдје је у манастиру Жича рукоположен Свети Сава као архиепископ Српских Земаља и Поморских, са темељима манастира из 5. вијека.
У тој и таквој демилитаризованој зони долази до формирања 28. дивизије коју води Насер Орић, бивши припадник комунистичке службе Србије, а који и дан данас уредно прима пензију од исте. Дивизија се формира од оперативно-тактичке групе и она у свом саставу има 5.800 војника, са укупном ефективом од 12.000 војно способних људи. У демилитаризованој зони нису имали оружје за све, па им је исто допремано са 7 транспортних хеликоптера из Саудијске Арабије, Ирана, Пакистана, као и од организација Хезболах и Хамас, преко аеродрома Плесо. Хрватске снаге су задржавале 30% од количине за себе.
Из такве „демилитаризоване“ зоне врше се константни упади и звјерска убиства – укупно убијених 3.267 од 1993–1995, са посебним освртом на свирепост у убијању преко 200 цивила, дјеце и стараца, о чему је направљен један Атлас монструозности који је предат канцеларији за злочине СРЈ у Београду, да би нетрагом нестао. За тај атлас постоје писани трагови и сама копија атласа која ће бити изнешена ускоро – тачније, руководство у Београду је сакрило релевантан доказ! Убијања су вршена у Братунцу, Кравицама, Залазју, Каменици, Рогосији, Церској, Зворнику – на свиреп и монструозан начин!
Интересантна је улога мировних снага из Холандског батаљона и Британског састава који су дјеловали у Сребреници од 1994. Генерал Мајк Роуз је двојицу од тројице Британаца послао у Сребреницу 18. марта 1995, док им се трећи војник придружио 17. маја 1995. године. Име оперативца је мајор Џонатан Дејвид „Џако“ Пејџ, други оперативац је био познато име Двејн Саливан, кога је највјероватније препознао Емир Суљагић (актуелни директор Меморијалног центра Сребреница – Поточари, као и тадашњи представник Високог комесаријата за избјеглице УН-а).
Посао ових агената била је координација са Холандским батаљоном (извјештај ИОДА) и навођење борбених авиона на положаје у тренутку напада ВРС – то је званична верзија. Оно што ми имамо је сљедеће: оперативци су уништили радио-везу и комплетну опрему прије упада ВРС, и на дан самог напада, да би у ноћи 11–12. јула до 15. боравили у одређеним локацијама за које се претпоставља да су вршене масовне егзекуције муслимана. Од 4 познате локације за једну се зна – локација Брањева, за коју су лица осуђена на вишегодишње робије, за остале три нема сазнања, сем претпоставки.
Муслиманско становништво је транспортовано у Тузлу из два правца – аутобусима и камионима: цивили, жене и дјеца. Као што је и сам Насер Орић транспортован за Зеницу хеликоптером на обуку, а истовремено упућена су 4 хирурга у Сребреницу.
Имајући у виду да је Алија Изетбеговић објавио мобилизацију од 17 до 77 година, и да је све евидентније да је жртвовао сопствени народ – као уосталом и вођа 28. дивизије Насер који је де факто побјегао, као и изјаву коју је дао 19 година послије за ТВ Анадолију, у којој каже да су: у року од 100 дана имали историјски пробој према слободној територији и да им је циљ и центар била Тузла, да су од самог почетка, поред свих засједа и препрека, успјели у томе!
Значи да је побјегуља Насер Орић, крвник и џелат српске нејачи, потврдио да у Сребреници није било геноцида, него војног пробоја из једне наводно демилитаризоване зоне!!!!
Кратак резиме
У овом тексту смо покушали да што краће објаснимо једно дешавање које има за циљ таргетирање српског народа! Дефинисали смо једно вријеме и непријатеља: комунисте, ислам и усташе! Геноцида није ни било – али показаће и доказаће вријеме и људи. Али је било спреге у исламско–ватиканском фактору у сузбијању комунистичког шљама и подјеле територије, без одговорности – него да се та одговорност припише српском народу!
Издају комунистичко-бољшевичко-руског–београдског олоша никада не треба заборавити нити опростити!
Ипак је Механизам Хашког трибунала за бившу Југославију и Руанду направљен уз потпис и сагласност Слободана Милошевића као предсједника СР Југославије, те да је Србија испоручила војни и политички врх Републике Српске, и да се иста Русија сагласила са трибуналом у Савјету безбједности УН, чак га и финансирала!
Те да је јасно да комунисти, исламисти и Ватикан воде борбу против српског народа и православне вјере!!!
